Vetar je tog dana puštao one čudne krike u visokim krošnjama oko Muzeja. One se povijaju i plešu nepravilno, bacajući senke medju postavljena dela u ovom hramu umetnosti.

Muzej je veliki prostor (preko 2000 kvadratnih metara) u kom su izloženi radovi umetnika koji tradicionalno, već decenijama, svakog leta budu pozvani na Simpozijum i tu na licu mesta naprave skulpturu koja zauvek ostaje deo Muzeja. U fundusu muzeja ima preko 1000 skulptura.

Mesto gde stvaraju je Atelje Terra, napuštena polja gline koju je nekad koristila fabrika “Toza Marković”. Tamo je i galerija na otvorenom, park umetnosti.

Svaka skulptura priča svoju priču. One su kao i mi, živi ljudi u dramama, fantazijama, pospani i teški od misli koje im se sudaraju, baš kao i vetar koji negde na krovu ne može da pronadje izlaz.

I tako ja upoznajem ova nova lica i figure, njihove oblike i forme, a ponajviše neispričane priče koje treba slušati i obraditi.

Miro Vuco, Biljana Petrovic, Marko Crnobrnja, Aleksandar Bukvic, Mirsad Begic, Milan Blanusa, Vladimir Komad, Nandor Glid i mnogi drugi napravili su mi umetničko socijalni spektakl.

Svaka od ovih grandioznih skulptura u terakoti za trenutak je bila moj prijatelj, terapeut, moje drugo ja ili neki lik iz romana koji volim. Neki su mi samo namignuli, pružili ruku. Neki snažno zaglili. Kod nekih sam čula gundjanje i psovke.

Ovo je dakle intimni prostor, kuća za umetnike u kojoj zauvek ostaje njihovo svedočanstvo života umetničkog dela koji ne prestaje da diše.