Uh, njene cipele prosto želite da imate sve. Jer one kao da nisu cipele, a ni nešto što se skida i oblači. Magdalenine cipele pričaju umesto vas, i zato je užasno važno gde koje oblačite. 

Magdalena Klašnja ima malu radionicu u Zemunu, a tamo je i odrasla. Poznaje svakog komšiju, a najbolje poznaje Dunav i sve njegove skrivene fore gde i kako ubrzati kad si na čamcu, kako idu vetrovi, a gde zaglave. Najvažnije je znati da će vas Dunav uvek vratiti na ono mesto odakle ste krenuli (ako krenete suprotno od toka reke).

U njenom kreativnom prostoru se osećate kao da je stalo vreme. Pokušavamo brzo da se ispričamo, između pakovanja, novih narudžbina, telefona, nabavki, računa…

Tu su kože u svim bojama: zlatnim, bakarnim sa prašinom, sve moguće pastelne, pa onda one guste i intenzivne, ljubičanstvene u više nijansi. Šta god poželite. A ona pravi cipele baš za vas. Po vašoj nozi, kao za Pepeljugu. 

Igra se sa materijalima, kalupima, kaišićima, štiklicama, rajsfešlusima na mestima gde im se najmanje nadate. Njene cipelice pričaju, namiguju, lete po ulicama velikih metropola.

One imaju imena: Manja, Lucia, Alex, Lena…I što je mnogo važnije, one zaista imaju karakter. Njene cipele ne može da nosi bilo ko, a nije ni poželjno.

Prolaznici vas zapitkuju kakve su to cipele, trče da vas opomenu da niste zakopčali rajsfešlus otpozadi (a ja baš tako volim). Unutra jedna boja, spolja druga, kožni đon uvek u ciklama. 

Kad god se javim Magdaleni sa još nekom željom i kombinacijom, u njenom glasu osetim veselo dete koje odgovara „Može! Zašto da ne! Hajde da probamo!“. 

(naravno da je za mene uradila levu i desnu cipelu u različitim bojama, pokazaću vam)

Magdalena radi ono što najviše voli u životu. Da pravi cipele. Jednom je izjavila da samo želi da ta igra traje što duže. 

Ali njene igre nisu samo u vezi cipela. Ona radi kao kostimograf u pozorištu i na filmu, i stalno priprema neke nove projekte. Brza je za mašinom, može da vam sašije šta god zamislite, očas posla. 

Za mene je ona inspiracija, i sve što izlazi sa njenim potpisom. Često pomislim da nas dve nekako ličimo, i da te cipele nisu slučajno skoro svaki dan u godini na meni. 

Magdalena Klašnja ima onaj neki višak o kom često pričam kad spominjem izuzetno talentovane ljude: ona vozi čamac, priprema kostime za film, nabavlja kože za nove cipele, juri kolima iz Zemuna da stigne na vreme da otvori radnju u Čumiću, lepi, prepravlja, gumicom briše, uvek stoji dok radi da bi se brže kretala, i glasom devojčice priča gusto nabijene rečenice prepune ljubavi prema poslu koji radi.

Ajd sad slobodno, izjasnite se, koje cipele bi prvo poručili i u kojoj boji?

Imate problem da izaberete. Potpuno vas razumem.