You are currently viewing Kako je plavi konjić sa konjanikom bez ruku ušao u moj stan…

Kako je plavi konjić sa konjanikom bez ruku ušao u moj stan…

  • Post category:ART
  • Post comments:0 Comments

Selena Vicković i ja imamo istu strast. Pronalazimo igračke, lutkice od gume, plastike, porcelana ili limene iz raznih epoha i prostora. Neke izađu iz bakinih fioka ili tavana. Putujemo, obilazimo pijace, antique sajmove, buvljake. Onda skupimo te naše nove drugare i pričamo sa njima baš kao da su pravi. Neki su strašni, morbidni, nemaju ruku ili nogu, oko. Opet, imamo i prave crvenkape i vuka, odžačare, mađioničare, drvene konjiće, koke i jaja…

U Seleninoj mašti, mali vintage karakteri postaju predimenzionirani i veoma živi. 

Gledamo ih na njenim slikama i crtežima u Parizu, Rimu, Kopenhagenu, Beogradu.

Kod mene u stanu, u mojoj maloj privatnoj kolekciji.

Došla je i Selena jednom da vidi svog konjića. Slikari se vezuju za svoje slike. A slike moraju da idu dalje, da menjaju prostore u kojima žive, i nastavljaju svoje putešestvije.

Kod Selene u studiju je veselo, čini mi se da čujem sve te male lutkice kako pričaju u glas. 

Neke urlaju, plaču, stidljivo gledaju iz drugoj reda…druge se cerekaju.

Ili kako kaže Lidija Merenik u radu “O umetnosti Selene Vicković”: “Nekada se poistovećujemo sa igračkom: njeno srce je naše srce, njena patnja je naša, bačeni smo na smeće i iskopano nam je oko. U povratnom procesu takvog poistovećivanja, mi, ako nije kasno, spašavamo igračku, kao što spašavamo napuštene kučiće i mačiće sa ulice, spašavajući sebe anksioznih vizija o samoći, odbačenosti i patnji. Poistovećivanje je ipak i saosećanje. Rešimo da nikada nećemo odbaciti igračku i slomiti joj srce. Moralna pouka, ali nesanica ostaje”.

Okružena sam slikama čije junake volim kao delove sebe. Možda tako i biramo slike i njihove stvaraoce za svoje prijatelje ili saputnike. Sa nekima ostanemo u vezi ceo život. 

Plavi konjić je ušao u moj stan, a sa njim i konjanik inspirisan lutkicom koju je Selena negde udomila. Meni je on posebno drag jer nema ruke, al ima ukras na glavi. Ko zna šta je sve imao pre nego se neko dete poigralo grubo sa njim, a zatim i godine stajanja u zaboravljenom podrumu. Danas je super moćan junak, s kojim pijem kafu svako jutro i pričam priče koje samo on može da razume.

Curated by Nataša Nikodijević Savin

Ostavite odgovor